Usvojeni zakoni kao da se “primenjuju” da bi se direktori, ali i ministiri, sekretari i ostali prevashodno političari utrkivali u maštovitosti kako da ih prekrše ili zaobiđu. Politikanti na rukovodećim pozicijama su odavno zaboravili Hipokratovu zakletvu, šta znači biti lekar i lečiti pacijente. U zemlji u kojoj svaka druga osoba ima 65 godina, te se populacija smatra jednom od najstarijih i to ne samo u evropskim već i u svetskim okvirima, kako je septembra 2015. saopštio Institut za javno zdravlje "Batut", broj pacijenata se nikako ne smanjuje, već naprotiv raste po broju lekara koji već rade u uslovima protivnim svim postojećim normativima, a proteklih godina postaju čak i nemogući za rad. Plate, ionako male da bi se zaposleni mogli nositi sa izazovima životnog standarda, dodatno se smanjuju, odlukom vlade, novim odredbama Zakona o radu i nepoštovanjem kolektivnog ugovora; istovremeno, pominju se nikad veće cifre ulaganja u zdravstvo od kojih su benefita imali tek pojedinci, ali ne i pacijenti u smislu poboljšanja zdravstvene usluge, a kamoli zaposleni u smislu poboljšanja uslova rada; za sve to vreme međuljudski odnosi se urušavaju do te mere da je atmosfera u kojoj radimo pogodna samo za razvoj psihoze i razznih vrsta mentalnih i psihičkih poremećaja, ali ne usavršavanje u svom poslu i doprinos opštem dobru, zbog čega zdravstvo prevashodno i jeste javni interes.

        Na sve pomenuto, mi zaposleni u zdravstvu smo već decenijama usred unakrsne paljbe partijski zaraćenih strana, a naša radna mesta plen su podele partijskog kolača u retkim prilikama kad nastupi prividno primirje, trajno tek toliko da između sebe podele javno dobro. Sve što se u ovaj modus operandi ne uklapa, žrtvovano je bez trunke skrupula, a svi oni koji su profesionalni integritet pretpostavljali prolaznim partijskim funkcijama, proterani su na margine profesionalne egzistencije, izgonjeni u besmisao poslova nepodobnih novou obrazovanja i stečenog iskustve, te pobegli u inostranstvo ili se povukli u duhovno urušavanje.

        Sada nam se još preti novim otkazima! Smanjenje broja zaposlenih u zdravstvu eufemistički se naziva “racionalizacijom” usled smanjenja budžetskog deficita kao da upravo oni, uvaženi predsednik i članovi vlade nisu dobili mandate da taj problem reše, a ne da ga zabašure smanjenjem naših plata i povećanjem poreza i akciza. I ako, gospoda političari misle da će lekari ostati neosetljivi na pomenuto zato što će na udaru otkaza biti nemedicinski kadar, onda su naivni ili u najmanju ruku neodgovorni, jer pacijenata ima sve više, zabrana zapošljavanja je na snazi (ali ne za nepotistički i partijski podobne), a posla ima sve više i ukoliko se makar i pomoćne osoblje smanji za određeni broj izvršilaca, verovatno očekuju da će ionako malobrojne sestre iznostiti đubre, deliti obroke i sl, a lekari će se, valjda,  “usavršavati” u pravima i ekonomiji, pošto su specijalizacije postale misaone imenice, i to nakon radnog vremena, pošto se prekovremeni rad ionako ne plaća, po nekoj odluci nekog u problematiku upućenog  ministra.

A ova je godina počela ne može biti gore. U ponedeljak 11.01.2016. pacijent je usmrtio našu koleginicu, Ljubinku Popović medicinsku sestru, i dok je zdravstvo širom Srbije odavalo poštu iz nadležnog ministarstva su tek najavili da će uskoro biti oformljenja radna grupa za slučajeve napada na lekare (a šta je sa ostalima koji direktno, ili indirektno učestvuju u procesu pružanja zdravstvenih usluga?), kao da svi oni dosadašnji napadi koji, na sreću, nisu završili smrtnim ishodom, nisu bili dovoljni da se takvo telo odavno oformi. Sutradan, 13. 01.2016. stigao je novi šamar. Državni sekretar u Ministarstvu zdravlja g. Berislav Vekić izjavio je da zdravstveni sistem Srbije nije ugrožen iako je prošle godine izdato oko 950 sertifikata lekarima za odlazak u inostranstvo, pravdajući to činjenicom da su oni samo sertifikate zatražili, ali da to ne znači i da su oni zaista i otišli u inostranstvo (?!?). Uvaženi g. Vekić je smetnuo s uma da nije zdravstveni sistem ostao samo bez tih 950 lekara, već i svih onih koji su izmenama Zakona o penzijama primorani da se penzionišu. Dakle njemu i njemu sličnim, blaženim u svom “neznanju” poručujemo da je funkcionisanje zdravstvenog sistema u Srbiji odavno ugroženo, a da je njegova egzistencija ravna opstanku umirućeg pacijenta u okolnostima nepostojanja palijativne nege. Nama više ni muke nema ko da umanji, jer se neodgovorni političari uporno prave da ne postojimo; da se naše zadovoljstvo uslovima rada i kvalitetom pruženih usluga meri “težinom” njihovih političkih izjava a pacijenti su, valjda, odavno naučili da im je dobro onoliko koliko je političarima stalo do biračkog tela, te s obzirom na starost nacije, dobro im je svakako.

          Zato mi zaposleni u zdravstvu više ne možemo da čekamo neke nove ingeniozne ideje i odluke i nadamo se buđenju savesti političara koji su davno odložili svoj profesionalni integritet zarad zadovoljenja nekih niskih pobuda. Ili onako nesvesni reperkusija misle da što upornije i glasnije budu ponavljali ono što žele da im se poverujemo, to će se i stvarnost efikasnije početi da liči na sliku njihovih želja u kojoj smo mi tek pokretni dekor s početka ove tužne priče. Mi smo prinuđeni da se za svoja radna mesta, životnu egzistenciju i lični identitet, borimo profesionalnim integritetom, jer to je jedini način da vas, neodgovorne političare, sprečimo da potpuno uništite zdravstvo u Srbiji, kao i svaki pokušaj dijagnostike i lečenja u skladu sa vodičima dobre kliničke prakse, te sećanje na vremena kad je zdravstvena struka bila sinonim za humanost, altruizam i empatiju.